14.

•септембар 16, 2013 • Оставите коментар

Prošlo je 14 godina.

14 godina od bombardovanja.

14 godina od kako se tata napokon vratio sa dvogodišnjeg terena.

14 godina od kako je deda umro.

Tačno 14.

A kao da ga nema, eto, ne više od 4 godine sigurno.

Kao da i dalje idem svuda sa njim,

kao da mi i dalje krišom ubacuje parice u džep ili

žele zeku u ruku.

Kao da me i dalje vozi u konjskoj zaprezi.

Kao da i dalje imam šest godina i skoro plave lokne.

Kao da i dalje nosim haljinice koje je baba isplela i recitujem dedi jer ljubi me deda.

Bio je prek i težak čovek. Osim sa decom. Decu je obožavao.

Kao da i dalje gledamo zajedno košarku i deda nas uči da kažemo aši maši da promaši kada protivnički tim izvodi slobodna bacanja.

Kao da i dalje deda psuje i za večerom.

Nedostaješ mi deda iako je prošlo mnogo više vremena od kako te nema nego što si bio tu, sa mnom.

 

vodi me, oslobodi me

•август 13, 2013 • 2 коментара

Ležim na peškiru i pokušavam da uhvatim još malo boje. Pas se mota oko mene, on traži mesto sa malo više hlada. Taman kada počinjem da tonem u san, osetim kapljice vode po sebi. Ubeđena da se samo pas otresa od vode, nastavljam da dremam. Nešto hladno prislanja se o moja leđa i sad već znam da nije pas u pitanju. Brzo se okrećem i vidim njega kao nosi hladno pivo.

  • Otkud ti danas?
  • Došao sam da te vidim.
  • Pokušavala sam da zaspim, znaš?
  • Baš me briga, ajde u vodu.
  • Nema šanse. Daj pivo.
  • Pomeri se onda malo, da sednem pored tebe. 

Onako mokar i hladan naslanja se na mene i stavlja mi glavu u krilo. Prija. Prija njegova hladnoća, prija on. Cirkamo pivo u tišini i češkamo se. Meni dovoljno. Počinje da priča nešto, smejemo se, delimo pljugu, smejemo se, delimo pivo, češkamo se. Počinjemo da pevušimo neku pesmu i opet se smejemo. Ustajemo i odlazimo u vodu da se ohlade glave.

  • Otkud to da si danas došao?
  • Rekao sam ti već, hteo sam da te vidim. 
  • Da, ali zar nisi imao neke dogovore?
  • Očigledno ih više nemam. Što toliko zapitkuješ?
  • Ma treba da mi dođe neki lik, pa sam mislila da ćemo biti sami i to.
  • Pa idem ja onda.
  • Mislim da znaš lika, ima baš crne oči, zanimljiv je i lep, ima neku bradicu i tako,  da ne znaš možda o kome pričam?
  • Ako je to onaj lik što mnogo voli kako se smeješ i kako piješ pivo i kako ga grliš, onda znam.
  • Miloše šta mi to radimo?
  • Pričamo.
  • A ne smemo.
  • Smemo, niko ne zna o čemu pričamo. Osim nas dvoje. A potpuno je isto da li to zadržimo u sebi ili kažemo jedno drugome.
  • Ajde da pobegnemo odavde?
  • Gde ti se ide?
  • Bilo gde, samo da nas niko ne zna.
  • Onda ajmo. Dođi vamo.

Hvata me za ruku ali brzo se puštamo jer neko može da vidi. Pokazuje mi da sednem na motor iza njega. Upitno ga gledam, samo mi se osmehuje i hvata me za ruku. Motorom odlazimo na drugu stranu ostrva. Parkira se na malu plažu, sa dvadesetak ljudi. Krećem da tražim mesto ali me on zaustavi.

  • Da li znaš nekog ovde?
  • Čekaj da vidim, ne, mislim da nikog ne znam.
  • Eto, ovde nas niko ne zna.

Okrećem se ka njemu i jako ga grlim. Ljubi me u glavu i ruke mu se gube u mojoj kosi. Pogledam ga a oči mu vlažne, kao da će da zaplače.

  • Nemoj, nemoj. Nema poente. Ajde da nam bude lepo. Dođi, nemoj da razmišljaš o tome. Predivno je ovde. Hvala što si me doveo. Dođi, ajde da se smestimo.

Stavljamo peškir na zemlju i ležemo jedno pored drugog, okrenuti jedno ka drugome. Polako mu prstima prelazim po licu. Zadržavam se na usnama, ćutimo i gledamo se. Sklanjam prst i on me hvata za ruku. Ležimo tako gledajući se u oči i držeći se za ruke.

  • Hoćemo ikada biti zajedno?
  • Ne, mislim da ne.
  • Hoćemo se ikada poljubiti?
  • Miloše.
  • Lepo te pitam.
  • Znaš da ne smemo.
  • Ovde smemo. Ovde nas niko ne zna.
  • A šta posle? Šta posle kad budem htela stalno da budem pored tebe, kad budem htela da te poljubim pred svima, kad budem htela da te volim?
  • Naćićemo još milion mesta gde nas niko ne zna.
  • Ne možemo da se skrivamo stalno.
  • Ako je to jedini način, onda možemo. Ajde da pobegnemo, molim te Kajo.
  • Zaljubiću se, ne može
  • Ja sam već zaljubljen pa šta?
  • Zaljubiću se još više.
  • Onda definitivno idemo.

savršenosti i bajke

•јул 20, 2013 • Оставите коментар

Mislim da je savršenost precenjena. Većina nas teži nekoj savršenosti. Savršenom partneru, savršenoj odeći, kući, automobilu, savršenom obrazovanju i letovanju. I onda odjednom  shvatimo da nemamo svi iste kriterijume za savršenost. I tu kreće dubokoumno razmišljanje o tome da li nam je stvarno potreban savršen partner ili samo neko ko će da nas nasmeje, da nas poljubi i zagrli kad nam to najviše treba, da nas iznenadi, da… Čekajte a zar to nije savršeno? Kada ćemo da prestanemo da težimo idealima i da jednostavno prihvatimo život onakvim kakav jeste. Imamo svoj tip nečega što volimo da bi se na kraju ispostavilo da nam to baš ne odgovara potpuno, i da mnogo bolje funkcioniše nešto o čemu nismo ni maštali. Skoro sam negde pročitala da je neko ceo život čekao savršenog muškarca da bi na kraju shvatila da joj je savršeno lepo sa nekim ko je voli i zasmejava, kog voli i s kim se budi. Mene samo zanima, šta je još očekivala ta osoba da se desi? Savršenost definišemo sami. Možemo da živimo bajke, samo zavisi kakav scenario ima ta bajka. Malo prilagođavanja nikome nije naškodilo. Prilagodite svoje savršenosti i bajke svojim mogućnostima i živećete mnogo lepše.

moja mašta

•јун 26, 2013 • Оставите коментар

Hajde dođi da te poljubim, da te zagrlim, da te mirišem. Dođi, molim te, rećiću ti sve otvoreno, samo dođi. Dođi da ležiš pored mene dok učim i da me poljubiš a ja se nasmejem. I da ustaneš i doneseš mi kafu i onda se ja setim zašto te volim. Zato što znaš šta mi treba i kada mi treba. I zato što ćeš kad vidiš da sam nervozna da ustaneš podigneš me sa kreveta i nateraš me da plešemo u sobi. Zato što ćemo uveče da idemo da vozimo bicikle i kupiću ti pivo. I posle deset ću ti kupiti pivo. A ti ćeš mi ubrati cvet i staviti mi ga u kosu. I izgubiću ga na putu do kuće, vetar će malo jače dunuti ali neće biti važno. Jer ćemo se voziti stalno i zajedno i ja ću se sećati tog cveta.

 

 

Dođi, ti, baš ti, ne mislim ni na koga koga poznajem, mislim na tebe koga poznajem iz mašte, hej ti moj budući dečko, dođi da te zagrlim.

ne sviđaš mi se

•мај 27, 2013 • 2 коментара

Ne sviđaš mi se. Uopšte. Ne sviđa mi se ni tvoja divna brada. Ne sviđaju mi se ni tvoje vesele oči. Ni tvoja usta koja se razvuku u savršeni osmeh dok izgovaraš moje ime. Ne volim ni kada mi tvoji prsti prolaze kroz kosu ili mi češkaju ovaj ošišani deo. I uopšte ne volim kada me grliš onako jako i lepo da stane ceo svet. Ne volim jer nisi moj. Jer me ne ljubiš. I ne sviđa mi se što ne mogu da te pozovem da gledamo film. I što ne spavamo zagrljeni. Ne volim što ne izlazimo zajedno, što ne ležimo na livadi i slušamo moju omiljenu pesmu tvog omiljenog benda. A najviše od svega ne volim što ne mogu da ti kažem da mi se sviđaš i što ne možeš da mi kažeš da ti se sviđam. Eto, zato mi se ne sviđaš.

emairašairašaiema

•април 9, 2013 • Оставите коментар

Sedim na limenom ispustu ispod prozora na potkrovlju zgrade i pušim. Noć je. Žedna sam. Pivo mi je ostalo pored kreveta. Nema šanse da se sada mrdnem odavde. Primičem noge još više sebi i rukama grlim kolena. Gledam grad kroz dim. Lep je svakako jebem mu mater. Šta bi se desilo da sada padnem. Da li bi neki stručnjaci zaključili da sam slučajno pala ili bi razvili teoriju da sam se bacila u beskraj jer nisam imala sve što sam želela? Koga briga? Trenutno me ništa ne interesuje više od ove cigare. Zvoni mi mobilni. Okrećem se, vidim da je pored piva i odustajem od javljanja. I onako je verovatno neko iz ludog provoda. Večeras sam rešila da ne komuniciram sa svetom. Telefon nastavlja da zvoni još nekih pet minuta a onda se smiruje. Napokon. Palim još jednu cigaru i shvatam da mi se jede neka bela čokolada. I sladoled. I da sam na plaži i da sam sama. I da jedem lubenicu. Mnogo volim lubenicu. I da rolam džoint. Još više se smorim što sada nemam ništa kod sebe i silazim sa prozora i potežem flašu piva. Pivo i leto, to se ne odvaja. Uzimam telefon, vidim da nemam broj koji me je zvao i bacam ga na krevet. Šta da radim i zašto ne spavam u tri ujutru? Telefon ponovo zvoni sad sam već besna ali rešim da se javim.

–          Halo? – pomalo besno izgovaram očekujući da čujem neku muziku kako trešti u nekoj kafani iz koje me zove nepoznata osoba. Ali ništa. Muk. Ponovim svoje halo još jednom i odlučim da ćutim i ja.

–          Raša je. Ovaj, tu sam. – izgovara dobro poznat mi glas, koji nisam čula jedno duže vreme.

–          Pa šta ako si tu? – pokušavam da mu pokažem da mi nije stalo. I gde je tu? Nije bio tu jebenih godinu dana. Otišao je kad mi je trebao. Sad ni ne mora da bude tu šta me briga. I odakle mu hrabrost da mi se javi i MARŠ U PIČKU MATERINU.

–          Molim te, otvori mi vrata, ispred stana sam ti već dva sata ali nemam hrabrosti da ti pozvonim. Molim te Ema, znam da si ljuta ali molim te. Objasniću ti sve.

Šta sad jebote? Je l’ stvarno tu ili me zajebava? Spuštam slušalicu i krećem da se vrtim po stanu. Palim još jednu cigaru i uzimam još piva. Jedno veče rešim da se odvojim od sveta i javi se Raša da je ispred stana. Mene neko zajebava sigurna sam.

Otvaram vrata. Stvarno je tu, sedi na nekoj putnoj torbi. Ustaje kad me vidi i nervozno počinje da pretura po džepovima kao što je uvek radio. Gledam ga. Isti je kao što ga pamtim samo sa malo drugačijom frizurom. Ni dreda više nema. Nema ni prstena oko vrata koji sam mu poklonila. I dalje nosi bradu. I treba, bolje mu stoji.

–          Pa de si Rašo, nije te bilo neko vreme? – ironično mu dobacujem i sklanjam se sa vrata da može da uđe. Dok prolazi pored mene pokušavam da uporedim miris koji mi je ostao u sećanju sa ovim ovde Rašom. Dobro sam pamtila. Spušta stvari u hodnik, odlazi do frižidera uzima pivo i seda na pod, pored kreveta.

–          Dođi? Hoćeš? Samo sedi. Samo da te vidim. Da te se nagledam. Da te dotaknem da te pomirišem. Znam da nemam pravo ni na šta od ovoga ali jebiga, nedostajala si mi. Dođi da te zagrlim.

–          Ma teraj se u kurac bre Rašo, šta glumiš tu? Nisi otišao pre tri dana, ako si zaboravio. Ne možeš posle godine da kažeš dođi mala sedi nedostajala si mi. NE MO ŽE, razumeš? – stojim naslonjena na zid i gledam ga. Što je uopšte došao i šta mu treba?

–          Volim te. Kasno, ali volim te. Doneo sam ti nešto. – Ustaje i odlazi do torbe. Kopa po njoj i ne uspeva da nađe. – A jebiga kad su mi ispreturali stvari na carini. Ništa ne mogu da nađem.

–          Dobro Rašo stvarno nije bitno ajde sedi i reci zašto si došao. Ili još bolje, samo izađi i pravićemo se da se nikada nisi vratio. A šta misliš o tome?

–          Daj Ema smiri se. Znam da sam usrao što sam otišao ali ja nisam mogao tako. Ja ne mogu ovde da živim. I tebi bi bolje bilo da si otišla sa mnom. Barselona je grad za nas. Veruj mi. Sangrija, plaža, Gaudi, muzika. Ne cvetaju ni tamo ruže ali barem nemam nikog za vratom. Ej mala pa za ovih godinu dana sam uspeo sebi da kupim jedno potkrovlje slično ovom. Noću radim u jednom baru, preko dana slikam. Imao sam izložbu tamo, znaš. Ništa veliko. Samo malo u jednom divnom prostoru, ma ej , svidelo bi ti se, liči na tebe. Sve tamo podseća na tebe. – mota duvan i nastavlja da priča a ja kao najveća budala i dalje stojim i slušam ga. Pali cigaru, na kratko ćuti, a onda opet počinje. – Ej mala, da samo znaš koliko si mi falila. Ej, mala, a more. Bila si u pravu za Barsu – obećani grad.

–          Za mene više ne, očigledno. Uništio si mi to čemu sam stremila ceo život. Da sa nekim odem, da Barselona bude naš grad, da živim i radim tamo da se smejem tamo i da plačem tamo. Ej, Rašo, nije to više naš grad, to je tvoj grad, a moj je postao Beograd. Jebi ga. Hoćeš da jedeš? Umorna sam, znaš gde je sve, uzmi posluži se, ja odoh da spavam. Stvarno nisam toliko željna da slušam o tvojim putešestvijama. Očigledno ti je bilo odlično, samo mi nije jasno što si se vraćao.

Odlazim u sobu i ostavljam ga na kauču u dnevnoj. Šta se upravo desilo ne znam. Uzimam pivo i pijem dok ne ostanem bez daha. Palim cigaru i psujem u sebi. Šta sam bre ja da me on ovako zajebava. Imali smo šta smo imali, on je otišao kad ja nisam mogla i kraj. Šta sad da radim da padam u nesvest što se vratio. Jebem ti moram do kupatila. Ništa od mog nonšalantnog odlaska. Oblačim majiu za spavanje i šorts, skupljam kosu u rep i izlazim iz sobe. Ništa se ne čuje. Možda je otišao? Ne, i dalje je na kauču. Čekaj šta puši on? Miris trave širi se kroz sobu. Sedam pored njega, otimam mu džoint iz ruke i duboko povlačim. Mmmm baš ono što mi sad treba. Naslanjam se na njega i uzimam još nekoliko dimova. Ćutimo. Vraćam mu džoint i ćutim. I dalje sam naslonjena na njegovo rame. Ćuti i on i samo se čuje naše disanje i skoro da se čuje kako gori rizla. Kad završimo to, sedim još malo u tom položaju a onda spuštam glavu u njegovo krilo i odmah počinje da me češka po kosi. Zna me, znam ga. Ležim tako još neko potpuno neodređeno i meni nejasno vreme a onda odjednom ustajem i odlazim u kupatilo. Punim sebi kadu i baš me briga što uskoro sviće i ja ujutru imam obaveze. Želim da napunim kadu. Želim da ležim u vodi beskonačno dugo, na primer dok se ne udavim.

Ležem u kadu i isključujem mozak. Pokušavam da se opustim bar malo. Uskoro čujem da se otvaraju vrata kupatila.

–          Šta hoćeš?

–          Ništa. – govori to i naslanja se na štok vrata. Pali još jedan džoint i gleda me. – Hoćeš?

–          Hoću. – dodaje mi i vraća se na štok od vrata. Tako se razmenjujemo neko vreme ja u kadi on naslonjen na zid. Ćutimo i pušimo.

–          I šta sad? Nećemo valjda zauvek da ćutimo i pušimo? A ja neću otići dok ne budemo pričali.

–          Ne znam šta sad, ako ne vidiš kupam se. A posle idem na posao. Imam jako naporan dan pred sobom, ne znam kada ću kući a ti ako hoćeš ostani tu samo pokušaj nikog da ne dovodiš molim te. Ostaviću ti rezervni ključ ukoliko rešiš da odeš.

–          Neću otići. Ovaj put ne. Barem ne bez tebe. Je l’ mogu sad da ti se pridružim? – rekao je i već počeo da skida majicu.

–          Dođi.

Pomeram se unapred i puštam ga iza sebe. Seda iza mene obgrljuje me nogama, naslanjam se na njegove grudi i tako sedimo. Ljubi me u glavu i počinjem da plačem. Počinjem da se tresem i on to primećuje. Obrgli me celu, pokušavam da se izvučem iz njegovog zagrljaja i još više počinjem da plačem. Još jače me grli i ljubi. Sedimo tako zagrljeni u suzama dok ne postane previše hladno. Okrećem se ka njemu, pomazim ga po obrazu i izađem iz kade. Dok se brišem on prati svaki moj potez. Gleda me i u očima mu vidim tugu koju sam gledala u svom odrazu sve ovo vreme. Oblačim bademantil i palim fen da osušim ovu svoju kratku kosu.

–          Ošišala sam se kad si otišao.

–          Vidim. Što?

–          Zato što sam stalno htela tvoje prste u svojoj kosi. Bila sam skroz ćelava, znaš. Sad je poraslo.

–          Lepo ti je tako. Lice ti je još lepše.

–          Ja sad moram da se našminkam i da idem. Šta ćeš ti da radiš? – polako spuštam gard i pokušavam da vodim normalan razgovor.

–          Hoćeš da te odvezem na posao, motorom sam?

–          To bi bilo divno, onda imam vremena i za doručak. Ajde izlazi odatle, vodim nas na doručak u jedno divno mesto.

Sedam iza njega na motor. Volim njegov motor, podseća me na toliko stvari. I svaka ogrebotina na motoru ima svoju priču. Našu priču. Stavljam kacigu i hvatam se za njega. Nisam sela na motor od kad je otišao. Kažem mu gde idemo. Smeje se. Ne vidim ali znam da se smeje.

Sedamo u ugao malog divnog kafića pekare i oboje umorni i gladni uzimamo kafu i gomilu peciva. Sve vreme se gledamo u oči i ćutimo. Dok izlazimo hvata me za ruku i ja prihvatam igru. Ni sama ne znam zašto. Držimo se za ruke kao da ništa nije bilo. Sedamo ponovo na motor ali pre toga ja zovem u redakciju i javljam da danas neću moći da dođem. Čudno me gleda. Završavam razgovor i stavljam kacigu.

–          Vozi nas kući.

–          Volim te.

–          Vozi nas kući.

Dan provodimo u krevetu uz suze i smeh. Pričamo, volimo se, gledamo se, ćutimo, plačemo na smenu. Smejemo se zajedno. I napokon zaspimo. Zajedno. Napokon. Budim se, već je mrak. Ustajem vidim ga u kuhinji kako seče lubenicu. Prilazim mu sa leđa i ljubim ga. Stavlja mi malo hladne lubenice u usta. Prelepo je. Čuje se zvono na vratima. Potpuno sam zaboravila da večeras dolaze Nikola i Filip na filmsko veče. Brzo nabacim bademantil i otvaram im. Zbunjeno me gledaju kao i prezgodnog tipa u boksericama u mojoj kuhinji. Nikola odjednom razvlači osmeh preko face i pozdravlja se sa Rašom, prepoznao ga je. Filipu ništa nije jasno. Nikola šapuće nešto Filipu i ovaj samo klima glavom. Ljube me obojica, ostavljaju vodku koju su doneli i čokladu.

–          Lepa videćemo se već. Imaš pametnija posla, a mi ćemo film već gledati. Budi pametna.

–          Divni ste i izvinite. Zvaću vas.

Raša mi se smeje i vuče me ka sebi i ljubi me dugo. Bacamo se na kauč i otvaramo vodku. Pijemo i pričamo.

–          Hajde sa mnom u Barselonu?

–          Opet počinješ isto.

Odlazi do torbe i opet kopa po njoj. Posle nekog vremena vraća se i stavlja mi prsten u ruku. Onaj prsten koji sam mu dala.

–          Ema prošli put nisi otišla zbog drugih. Oni mogu bez tebe. Ja ne mogu. Meni trebaš tamo. Sve te čeka i posao i stan i ja. Molim te kreni sa mnom. Makar na mesec dana pa vidi, ako nam ne bude išlo uvek možeš da se vratiš ovde. Molim te.

–          Rašo, ja znam da si ti upravu. Ali ti si prošli put mogao da odeš bez mene. To me je previše povredilo.

–          Znam ali znala si da meni ovde nije bilo budućnosti. Štedeo sam, skupio pare i morao sam da odem. I za tebe bi bilo bolje da si otišla.

–          Znaš da nisam mogla, prvenstveno ne odmah posle onoga sa mamom.

–          Ali sada možeš. Molim te. Na koliko god hoćeš. Uvek možeš da se vratiš.

–          Ne znam da li sam spremna.

–          Sednemo na motor i idemo.  To je to. Samo mi i leto i more.

Na kraju je tako i bilo. Pošto sam javila bitnim ljudima i uzela neplaćeno na poslu seli smo na motor i otišli. U naš grad. U Barselonu.

putujmo

•март 10, 2013 • Оставите коментар

Nekada ne znam da li sam nešto sanjala ili samo zamišljala. Nije ni bitno.

Želela bih da otputujemo negde zajedno, na primer brodom. Da plovimo, da nas niko ne poznaje, da se smejemo i da jedemo pez. I da pijemo pivo i da te učim da se kartaš. I da nam se ljulja od piva i od mora i od sreće. I da se slikamo i da se sunčamo. I da se naspavamo. I da se navolimo. Putujmo.

 

 

Image

 
Прати

Добијте сваки нови чланак достављен у ваше поштанско сандуче.

Придружите се 701 другом пратиоцу